"у гостима"

"у гостима"

12.05.2021.

Позивамо вас на отварање самосталне изложбе  Зоране Милићевић, Милице Лојовић и Сузане Вуловић под називом

“у гостима“

у Кући краља Петра, у Београду

У петак, 14. маја 2021 године, од 16 до 20 часова, обраћање кустоскиње Ане Симоне Зеленовић  у 19 часова .

Отварање ће бити у складу са мерама и препорукама Кризног штаба и Градског секретаријата за културу а везано за пандемију вируса COVID 19.

 

Издвајамо део ликовне критике из каталога коју је написала кустоскиња Ана Симона Зеленовић.

 

Радови Зоране Милићевић комуницирају у више димензија. Просторно-временска димензија на поставци у Кући краља Петра представљена је и кроз распоред радова у просторијама и у мотивима које уметница обрађује. Степениште које повезује просторне инсталације у две различите собе у функцији је значења, оно упућује на важност физичког протока времена за разумевање њеног рада. Њена уметност је покушај да трагове структурише у смислена искуства и да им визуелну репрезентацију чији материјали посебно истичу нестабилност структуре, њену фрагилност, несталност, вишезначје, али баш зато и имају могућност реструктуирања - због чега је рад Зоране Милићевић на крају и оптимистичан.

 

Композиције Милице Лојовић не задржавају међутим ригидну структуру конструктувистичких радова, у њима су управо сведености и оштрини форме супротстављени вивидна боја и квалитет материјала. Коришћењем тканине која се савија, пада, коју је тешко контролисати, уметница упућује на још један аспект свог рада – на покушај да се овлада флуидношћу односно да се она искористи да контролисаним структуирањем добије још више на изражајности. Сам поступак њиховог настанка укључује и још један слој рада а то је перформативни. Посматрајући слике не може се избећи мисао о физичком присуству уметнице у процесу настанка, али и мисао о телесној акцији која дисциплинује материјал.

 

Слике Сузане Вуловић су доказ да је сликарство преживело и након толико много прогласа сопствене смрти. Преживела је потреба са слагањем боја у наизглед хаотичну целину. Потреба за детаљним и поступним развојем ликовног језика. Преживео је традиционални сликарски нагон за тражењем “формуле”. Сликарство је наставило да постоји као медиј у коме неисцрпне идеје и потреба за експанзијом ипак “морају” да се ограниче физички. Слике Сузане Вуловић показују да сликарке и сликари желе ипак “самоконтролу” коју медијум сликарства намеће - али јој се сада враћају свесно, без потребе за одбацивањем правила и формализма, већ схвативши да ништа не морају и да правила нема, сликарке-ри су ипак одлучиле да из нове и личне перспективе преиспитају могућности медијума.

Top